Трешньа

Трешња

И данас сам у трешњи.
На слубици сам, придржавам се за гране,
а знам да су варљиве, да су ломне.
Сунце над нама тужно и измучено
са небом заједно, премрежени отровима
што их деценијама из авиона сипају,
последње две све бесомучније.
Ни лептирова, тек једног белог мангупчића
угледах пре неки дан изнад кућа пењући се,
кога покушах да усликам и не даде се,
ни пчела, ни птица. А трешње крупне крупне,
сам мед! и сама боја живота!
не да им Бог, неситима, да узимају
колико хоће, и Миран Рубин
са својом интергалактичком федерацијом,
а узеше, узеше много, јер заспасмо,
јер поверовасмо у бајке њихове,
па нам Србијицу нашу још преоравају.

Трешња висока, огранала, окрупњала,
у небо се винула, пркосом устрептала
као Сунце, као Небо, као Живот Цео.
На слубици сам, придржавам се за гране,
као да ме и Ти отуда упозораваш,
и берем берем берем трешње и оне мене,
и знам да ће из семења овога блага божијега
и даље Живети Живот у Богу Вечноме.

Анушка моја