Нова кньига Веселинке Стоjковиh

Др Јован Љ. Јањић   

НОВА КЊИГА ВЕСЕЛИНКЕ СТОЈКОВИЋ
Веселинка Стојковић, „Сусрети и памћења“, Врање, 2014.

        Веселинка Стојковић се, после више објављених књига лирске поезије и прозе (романа), сада огледа у другојачијој области књижевног стварања  –  у књижевној критици и биографској књижевности. Сада она приказује и критички вреднује песничка и друга остварења својих колега и пише о животу и стваралаштву личности које су је, како каже, привукле својом посебношћу. Прилоге у овом рукопису, настајале последњих година, објављивала је у електронским издањима и у књижевним часописима. Објављивани су и у књигама аутора о којима је писала.
         Каже да се књига тако уобличила: „Књига се нанизала – колико има право на дан, показаће време“. При томе осећа, како истиче због своје скромности, одређену нелагоду, сумњу да јој можда текстови још нису за књигу, да нису довољно изглачани и да су разуђени. А узрок томе види у чињеници, како мисли, што је она „Стигла (сам) и из другога света, из света ђака и из света југа земље. Из затворености собом, књигом, средином. И закаснело. Прилагођавања нису ни лака ни једноставна“.
         А да ли је то баш тако?
         Рукопис који је пред нама другачије говори. Он је и довољно брушен, и довољно разгранат, богат запажањима и утисцима о анализираним текстовима, уобличен србским језиком какав ретко срећемо у аутора са дијалекатских подручја.
        Томе се не треба чудити ако знамо да је аутор овог рукописа професор српског језика и књижевности, и то истакнути, да је пасионирани читалац и познавалац домаће и светске књижевности, да му нису страни теоријски погледи на књижевно стварање и, што је такође важно, да је са богатим животним искуством, јер је кроз живот, који му често није био наклоњен, ишао отворених очију…..
        Рукопис је према тематици прилога овако структуиран:
        Уводне напомене, 9–10
        Записи о рукописима и књигама, 11–182 (19 прилога)
        Из биографија људи који су ме привукли својом посебношћу, 183–258 (9 прилога)   
        Рехабилитација после више од 60 година (Голи оток), 259–278
        Интервју који се није десио, 279–286
        Из говора села Ратаја код Врања – трагови, 287–340
       (Још и: Резиме на енглеском и немачком језику,
       Преглед личних имена и
       Белешка о аутору).

        Аутор овде приказује књиге стваралаца не само из врањскога краја, већ и из других средина (Ужице, Крагујевац, Зајечар, Левосоје–Ница, Алексинац, Београд, Сомбор).
        Реч је о књигама како песника-почетника, неискусних у књижевном занату, према којима има менторски однос, тако и о књигама писаца зрелих година и афирмисаних стваралаца који негују сублимне облике песничког изражавања (краће, афористичке форме, хаику песме и сл.).
        Настоји у својим анализама да продре у суштину рукописа и књига које приказује – да открије њихов смисао, као и стваралачке поступке које су аутори користили градећи своју, поетску стварност. При томе, подстакнута мислима и идејама које су они изражавали, користећи своје животно и читалачко искуство, износи  и своје, личне утиске и погледе на књижевна као и на општа друштвена и морална питања (о особености књижевности за децу, о оплемењујућем деловању уметности уопште, о стваралачком поступку и средствима уметника, о улози књижевних критичара и рецензената, о напуштању нашег села као књижевне теме, о Косову као „срцу србске државе и србског памћења“ и сл.). Поједина од ових питања развија у виду лирских есеја и краћих трактата. Они би, издвојено дати, могли да чине и посебну књигу.
        Илустрације ради само дајемо један пример таквог, закључног текста насталог поводом рукописа песника Крста Милошевића „Икона у празној кући“.
        „Чиста је ово лирика од врха до дна, светла, блага и топла, и када пати због несреће села. У њој нема празнословља, нема језичке разметљивости. Мотивска структура, садржаји, језик, строфа и стих, идејна нит – име збирке и имена песама – све се стопило у целину готово савршених димензија. Самосвојна, а наставак најбоље српске лирске традиције, укључујући пре свега народну лирску песму, биће беочуг за нова стварања. Својим садржајем и својом симболиком, ’Икона у празној кући’ је у овом тренутку и правовремена опомена србском дому и србској држави која мора што пре на прави пут. Која мора своје ослонце да има у својој духовности, својој култури, својој књижевности, у свом језику и свом писму. Опомена сваком од нас…“

        Њени биографски записи су о личностима различитих професија и друштвеног статуса, махом из њеног завичаја. Она пише о духовницима, професорима, лекарима, глумцима и другима, са којима се сретала на овај или онај начин. Ови записи имају велику документарну вредност – крцати су подацима о животу и стваралаштву тих личности и времену у коме живе. Писани су топло, са разумевањем и уживљавањем у њихове радости, али и у тегобне ситуације којима су били у животу изложени.
        Селу Ратају, у коме је одрасла и стасала, Веселинка Стојковић се посебно одужује прилогом којим завршава ову књигу – речником његовог говора. Овај се речник доживљује као ода завичају и његовом језичком богатству и раскоши.

        Због свега, овако кроки изложеног у овом осврту, сматрамо да рукопис представља допринос нашој, пре свега завичајној књижевности и да као такав заслужује новчану помоћ Града да буде објављен.

        Март 2014.

Књига објављена 2015.