Вранье. Баба Златином улицом

Врање
Баба Златином улицом

Спуштамо се поред зграде Ценића, загледајући у прозоре њиховога стана, који је сада у власништву других људи, спуштамо се у Баба Златину улицу.
        Десно је Дом Оца Јустина Поповића у који смо кренули. Суседују, гледају се, у прозор Вериног кабинета ударао је сам крст. Није била због тога много срећна. Пре сређивања Дома, имали су у прозору зеленило, сребрну јелу, брезе, магнолију, птице, децу. Ипак, уз прозор, лево од њенога радног стола, расло је дрвце, високо, разгранато. Дивљи фикус. Довољно да је заклони. Десно од стола, и десно од врата, стајала је њена фотеља, читалачка, одмаралачка.
        „Зато је можда овај фикус толико нарастао, као дрво, да ме заклони у овој мојој фотељи. Сви прозори су у дрвећу. Ни мањег стана, ни већег дрвећа.“ (В.С.: Анушка, 2013)
        „Чика Благоје, како су га Врањанци знали, можда и овога часа путује у Грчку и не окреће главу овамо“ (В.С.: Анушка, 2013). С поштовањем проговорила би понекад о Благоју Поповићу.
        Градимир је којекако гледао на то. Имао је други свој простор.
        Живот их је калио превише обоје. Голим отоком из младости сурово и тешко, са тек започетих студија одвојено узетих. Остали су документи, две књиге Вере Ценић о том суровом времену, Кањец фиљма и Иста прича.
        Остали су и наши заједнички сати. И кафа коју нам је поштовани и драги Ценић на послужавнику доносио у Верин кабинет. Хвала им!
        „А Веру је требало слушати. И Градимира. Из сваке поре дома њиховог – Ценића – била је моћна мисао и реч, и пространа пространа пространа топлота, жива. Живи дух и живи живот. Планетски.“ (В.С.: Анушка, 2013)

***
        Капија отворена.
        Улазимо у двориште. На улазу никога, у трафици, у дворишту. Мир. Хлад. Пријатност. Дан светао, изван врео и спаран. Нешто више је од три сата од поднева. Мало воде на чесми мали спас. Скрушено затим, с дубоким наклоном, ходамо двориштем, загледамо. Све је једноставно и лепо. Тишина, узвисујућа, висока, безвремена. Идемо до друге капије, поред куће што стоји, десно с наше стране, у врху дворишта. Уз другу улицу, Јустина Поповића.
        „После другог светског рата, захваљујући патријарху србском Гаврилу (Дожићу), који се вратио из изгнанства, др Јустин Поповић није стрељан као 'народни непријатељ'. Прогнан је са Београдског универзитета, без пензије, људских, верских и грађанских права, са још 200 србских професора. Једно време је провео у затвору. Живи у манастирима – Каленић, Овчар, Суково, Раваница, Ћелије. У манастир Ћелије стиже 28. маја 1948. на позив игуманије Саре у једном сусрету, Божијом Промисли, у Београду. Сестринство га прихвата као свога духовника.
        Иако непрекидно узнемираван и саслушаван од комунистичких власти, и са ограниченим кретањем, благодарећи сестринству и доброти побожног народа, др Јустин Поповић успева да се посвети молитвено-богословском, научном и преводилачком раду. Одржава и везе са Руском православном црквом, са избеглим Русима се дружи до краја живота, одржава везе са апостолском и новом Грчком преко Грка који долазе у манастир. У манастир му тајно долазе универзитетски професори – теолози и други, психолози, лекари, писци, студенти, обични људи. Теолошку и филозофску литературу му достављају и пријатељи из Европе и Америке. Прати савремена дешавања и у свету…
         …
         До скора је отац Јустин Поповић био познатији изван граница Србства (још од двадесетих година прошлога века), а један је од највећих у Православној саборној цркви. Данас је познат широм Планете. “ (В.С.: Сусрети и памћења, 2015)
        Враћамо се, узимамо свеће, палимо. Проверавамо да ли се добро крстимо.
        Затим седамо на две клупе које су лево од улаза, лепе, засвођене.         
        Појављује се млада жена, мила, са осмехом, са добродошлицом нама. Каже нам и да можемо иконицу Оца Јустина да понесемо. Одлази.
        Остајемо још мало. У миру. Са собом, са временом. У трачку пролазног, у светлости вечног.
        Узимамо по иконицу за спомен, за душу, за здравље. Полазимо.

***
        Крећемо према кући Борисава Станковића, сада Музеју. Вера Ценић ју је сачувала, и чувала, Кућу, чува је још својим делима, са Бором заједно. Са нама свима који у зрнцима живота драгуље проналазимо, у књигама затим, или пре, пре.
        Калдрма. Старо Врање, Борино, и ово сада, после века једног, и више. Век и по је од рођења пишчевог.

        Капија отворена.
        Велике капије су увек отворене, велики људи су увек гостопримни.
        Нови простор је пред нама. И зелени и цветни и узвишен и узвисујући на други, а једнако божански начин. Музика векова и друге приче, а божанске, а исте, људске приче и овде и у Јустиновом дому, сливају се по нама, разливају. Спуштају се са самих небеса.

Вечнина

Пред старином
Пред вечнином
Стојим

У времену
Бремену од лепоте
Од жала

Пред старином
Пред вечнином
Онемела
    Веселинка Стојковић
    (В.С.: Књига утисака, 2005)

        Кућа је у чело, насупрот капији, као и Дом Јустинов, само што је Дом удесно од капије. Борина Кућа у левом углу стамено стоји и гостопримно. Десно од капије су, у дубини дворишта, Летња кујна и службена просторија данас. До њих црни дуд, стаза, баштенски узак рај, зид.
        Баштенски рај је у широком углу између Куће и Летње кујне. И мама маца тамо, унутра, усред цветних боја, са својом мачићима.
        Црни дуд висок, разгранат, домаћински нас нуди крупним плодовима. Не одолевамо.
        Са улазницама, улазимо у Кућу. Свечано, како свечано и излази из Куће породица посетилац. Свечано раније, свечано сада. Највише остајемо у Гостинској соби, где су књиге, документа. У отвореном решеткастом прозору са капацима склоњеним у страну – бунар, шимширови, цвеће, калдрма, капија. Тамо лево, уз Кућу, лозница. Дивота једна!
        Испод прозора округли сточић, клупе, прекривени старинским домаћим ткањем од вуне и памука. И све унутра у домаћој је изради.
        И то лепо, то величанствено из живота, чистота свемоћна из књига што је ту, што тече, струји, стапа се са лепим, са величанственим у нама, са чистотом наших душа, у још више, величанственије. Светлије, чини се, безвременије.
 
... Опет  сам  те  сневао!
Како  жалим
Што  сан  оде
Те  и  ти  с њиме!
Како  бих  волео
Да  то  не  беше
Само сан,
Сан,
И  ништа  више ...               
    Из Увеле руже Борисава Станковића

        Излазимо, седамо под трем на две клупе опет. Да саберемо са свих страна простор, лепоту. Онда крећемо према капиџику иза куће, у још један дом књиге. Између је зид као са улазне стране Борине Куће. Разгледамо простор, враћамо се, једна маца као да нас чека око половине стазе. Узимам је на груди, хоће да се мази. Мили створ.
        Одлазимо. Ми на капији, маца нас стигла. Враћамо је својој мами. Идемо.
        Излазимо из дворишта. Обогаћени, лепотом овоземаљском понети, рајем душевним испуњени. Из виших сфера, и наших, донети овде. Идемо. Одлазимо.

        Калдрмом Баба Златине улице, па улицом десно, прелазимо попречну улицу, стижемо у пространи парк, у Спортски центар. Негде од трећине простора наниже, из травњака, сликамо нашу школу.
        Ветар стидљиво, па јаче узима мах, огрћем се, као да ће и киша, али неће, ветар јој неће дати, одлазимо. До неког другог дана.

        Четири величине у једном граду на истом месту! У Врању, у Баба Златиној улици, макар да је стан Ценића, зграда цела имала другу адресу. Ко зна зашто. И Тамо су сада и одвојено и заједно. Домаћински као што су овде били. Безвремено је њихово дело. И ова наша посета.

–––––––––––––––
Занимљиво
        Благоје Поповић, односно, Отац Јустин Поповић и писац Борисав Станковић рођени су у истом веку, у Врању, између два сокака. Данас су то Баба-Златина и Јустина Поповића улице, једна изнад друге, тесне, какве су и биле у оно време, данас оптерећене новом градњом. Неколико кућа је између њихових кућа – куће Јустина Поповића и куће Борисава Станковића. Дом Јустина Поповића излази на обе улице.
        Кућа Борисава Станковића сачувана је од планираног рушења 1964. захваљујући професорки српског језика и књижевности Вери Ценић (др Вера Ценић, научник и писац). Кућа Јустина Поповића је срушена те године. Обновљена је и освећена на Благовести 2004. Отада  је Свеправославни центар „Преподобни Јустин Врањски и Ћелијски“.
        Породица Ценић данас живи у згради која челом гледа – а њихов стан цео – на Храм и која излази на обе улице: Баба Златину и Јустина Поповића. Први стан им је био у Боре Станковића улици. Бивају случајности, или их и нема?
(В.С.: Сусрети и памћења, 2015)

        Вера Ценић, професор и писац (1930–2020)
        Градимир Ценић, примаријус, хирург (1928–2017)
        Јустин Поповић (1894–1979)
        Борисав Станковић (1875–1927)

16. јул 2026.

Србија, Врање